O.D.S. - (Ovde dolazi svako)

Borislav Horvat, Dušan J. Tomić - Dule Pacov i Dragoslav Petrović - Pera Duh

Dušan J. Tomić - Dule Pacov, kod crkve u Kragujevcu, približava se pešačkom prelazu. Prelaženje ulice za njega predstavlja strašnu i neizvesnu avanturu.

Dušan J. Tomić - Dule Pacov, na grobu svoje majke

Nadgrobni spomenik Dušanove majke

Dragoslav Petrović - Pera Duh u kragujevačkoj biblioteci

Borislav Horvat, Dušan J. Tomić - Dule Pacov i Dragoslav Petrović - Pera Duh

Zoran B. Petrović, Borislav Horvat i Dragoslav Petrović - Pera Duh

U čajdžinici Doma omladine u Kragujevcu

O.D.S.
(Ovde dolazi svako)

scenario, režija, montaža : Zoran B. Petrović
snimatelj : Jovan M. Gligorijević
saradnici na pripremanju filma : Gojko Škarić, Jovan M. Gligorijević, Borislav Horvat, Dušan J. Tomić, Zoran Ilić
paserka negativa : Branka Čeperac
u filmu se pojavljuju : Borislav Horvat, Dušan J. Tomić (Dule Pacov), Petar Petrović (Pera Duh), Zoran B. Petrović (zoranDjavo) i Jovan M. Gligorijević (Jova Tigrić)
Snimano u Kragujevcu nekom trofejnom češkom neblimpovanom kamerom, na orwo negativu kome je prošao rok, zvuk je sniman rashodovanim Uher magnetofonom pa je u montaži juren sinhronitet. Naravno, zujanje kamere dobro se čuje.

Borislav Horvat i Dule Pacov pored spomenika petoro umrle dece nekog kragujevačkog činovnika

Dušan J. Tomić - Dule Pacov

Borislav Horvat, iza, naslonjen na ogradu, Dragoslav Petrović - Pera Duh

Borislav Horvat

Brvno preko reke Lepenice, prečica Duletu Pacovu od kuće u kojoj živi do centra Kragujevca. Ujedno, razlog paničnog straha da, dok prelazi brvnom, ne upadne u reku.

KRAGUJEVAC U BUNKERU

Zoran B. Petrović je reditelj prve avangardne drame u Kragujevcu i jednog od poslednjih zabranjenih filmova u staroj Jugoslaviji, koji još uvek nije javno prikazan

Tri urbane legende

Vladimir Jagličić : Kako je došlo do snimanja zabranjenog filma O.D.S ("Ovde dolazi svako") ?

Zoran B. Petrović : Godine 1968. započeo sam studije filmske režije na Akademiji u Beogradu. Na drugoj godini studija, kada je već postignuta određena kreativna zrelost, a još uvek ne postoji obaveza da mora da se radi za producenta i publiku, dobio sam ispitni zadatak da napravim filmsku reportažu na slobodnu temu.
Reportaža podrazumeva objektivnost, što ličnu kreaciju znatno sputava. Palo mi je na pamet da napravim dokumentarni film o tri kragujevačke urbane legende - Bori Horvatu, Duletu Pacovu i Peri Duhu. Okosnica filma trebalo je da bude njihov specifičan odnos prema stvarnosti, propušten kroz moj kreativni filter. Dakle, pozdravio sam se sa idejom objektivnosti (hvala Bogu i u nastavku svoje profesionalne karijere, a i svakodnevnog života).
Sa Jovanom Gligorijevićem, koji je u to doba bio na prvoj godini režije, a koga sam zamolio da bude snimatelj filma, dogovorio sam se da napravimo reportažu o tome kako je nemoguće napraviti reportažu. Dakle, postmoderna dvadeset godina pre nastanka postmoderne ! Film smo koncipirali u deset trominutnih kadrova i za sva tri lika odabrali mesta u čijem okruženju će da saopštavaju svoje poglede na život.
Bilo je to 1970. godine, na proleće. Završni kadar je bila "svađa" u holu Doma omladine i - prekid snimanja.

Tajna projekcija

Sve je ispalo mnogo bolje nego što sam planirao.Učesnici su u filmu nadahnuto tumačili svoje poglede na svet, tako da je film "O.D.S." u svojoj suštini zajednička kreacija kojoj sam ja dao kreativini i formalni pečat.
Film je rađen šesnaestmilimetarskom opremom u stanju raspadanja, na negativu kome je davno prošao rok - ali sve to je filmu dalo čudesnu dokumentarističku fakturu i donelo mu nedostižnu "životnu atmosferu".
Na Akademiji su odlučili da se film prebaci na tridesetpeticu i da se pošalje na Beogradski martovski festival kratkometražnog i dokumentarnog filma 1971. godine.
Profesor Milan Ranković (predavao mi je sociologiju umetnosti i malo kasnije bio srpski ministar kulture), predsednik žirija festivala, prilikom selekcije, vratio je film na državnu cenzuru koju je ovaj već bio prošao. Reditelj Soja Jovanović, predsednik državne cenzure u to doba, u ponovljenom postupku, zabranila je film za javno prikazivanje - zbog vređanja javnog morala i štetnog uticaja na vaspitanje omladine. U istom postupku zabranjeni su i filmovi "Kolt 15 gap" Joce Jovanovića i Miće Miloševića (dokumentarac o piscu s margine Stanoju Ćebiću) i "Nedostaje mi Sonja Heni" Karpa Aćimovića Godine. Većina filmadžija bila je ubeđena da su ovi filmovi favoriti i da će, ex ekvo da podele "Gran pri" festivala, ali . . . Zabrana te vrste, u vreme kada je u Hrvatskoj započeo nacionalistički "maspok", mogla je da vam definitivno uništi karijeru.
Pošto je sve otišlo dođavola, Joca, Karpo i ja smo organizovali tajnu projekciju naših filmova u čuvenoj "osmici" na Akademiji, oko jedan sat izjutra, za selektora međunarodnog festivala dokumentarnog filma u Oberhauzenu. On je filmovima bio oduševljen i pokušao je da ih dobije za Oberhauzen. Tek to nam je definitivno "zapržilo čorbu".
Ubrzo je nastala afera oko filma "Plastični Isus" Lazara Stojanovića, u kome sam igrao jednu malu ulogu. To je bilo dovoljno da dobijem etiketu i budem svrstan u ekipu "opasnih" sa Akademije. Na taj način mi je ulazak u zvaničnu, u to vreme jedino postojeću kinematografiju, bio defionitivno zatvoren. Tako sam otišao na televiziju, gde radim i dan danas.

Zanimljivo je da se sve to događalo u vreme kada se beogradski reditelji - diplomci iz Čehoslovačke, takozvana "češka škola", vraćaju u zemlju. Neću da pominjem imena, niti kvalitet tih ljudi da dovodim u pitanje, ali su oni u tom trenutku, u odnosu na nas "opasne" s beogradske Akademije, bili veoma kooperativni i bezopasni . . .

Vladimir Jagličić : I posle svega, da li žališ zbog neostvarene karijere filmskog reditelja ?

Zoran B. Petrović : Postoje dva tipa reditelja. Oni koji rade na sebi i svojoj karijeri - i oni koji rade na svojim delima. I jedni i drugi su, verovatno, legalni i potrebni. Filmska industrija počiva na "poznatima". Ako vam ne dozvole taj proboj, ostaje vam druga varijanta : da se posvetite "čistom umetnikovanju" i to onoj beskompromisnoj vrsti.
Pošto nisam uspeo da uđem u film na vreme, zaposlio sam se na Televiziji Beograd i posvetio se dokumentarističkom filmu i živoj televiziji. Među rediteljima dokumentaristički film je oduvek bio veći izazov od igranog. U igranom filmu kontrolišete sve elemente i činite da oni postanu čudesni. To kažem u smislu onoga što kaže Verner Hercog : " Film su slike koje nikada pre toga nismo videli". U dokumentarističkom filmu, međutim, rediteljska intervencija na sirovom materijalu, na stvarnosti, je minimalna, a zadatak je da se nešto što je obično učini čudesnim. Suština dokumentarističkog filma je u ličnom stavu u odnosu na temu koja se obrađuje, a ne u objektivnosti. Čim postanete objektivni, to prestaje da bude film, umetnikovanje, podnošenje "svog" izveštaja svetu i postaje reportaža.-
S druge strane, živa televizija, to jest direktan prenos, oblast je u kojoj mogu da se postignu vrhunski umetnički efekti, vrhunska kreacija, upravo "očuđavanjem" banalne realnosti pred kamerama u realnom vremenu.
Ja sam u svojoj karijeri napravio oko 2000 televizijskih emisija, a od toga je sedamdeset posto standardno televizijsko "industrijsko đubre" - ali sam napravio i oko 400 dokumentaraca i različitih "živih" programa, emisija i prenosa koji su dostigli najviši nivo kvaliteta. Kad radite u televiziji onda vaš "proizvod", u jednom gledanju, vidi milion ili dva miliona ljudi. O toj brojci bioskopski film može samo da mašta.
S druge strane, kad radite na televiziji, uprkos tome što se bavite ozbiljnim temama na kreativan način, nemate obavezu da pred svetom glumite pametnjakovića, dajete ozbiljne i mudre intervjue. Niste obavezni ni sa kim da podelite ono najdragocenije - svoju privatnost.

Zato ne žalim !

Film "O.D.S." reditelja Zorana B. Petrovića biće prvi put javno prikazan posle trideset godina, u Kragujevcu, gde je i nastao.

(Odlomci iz intervjua koji je Zoran B. Petrović dao književniku Vladimiru Jagličiću za list "Nezavisna Svetlost" , godina LXVII, broj 376 od 2. decembra 2002. godine