Пријемни могу да положим, то није проблем. Али, да ли ће да ме приме ?
За разлику од генерације мојих родитеља, веома добро схватам како функционише систем. Идем. Положићу !
Наравно, положио сам. И највећа сатисфакција у животу ми је што ми, по објављивању резултата, професор Ратко Ђуровић каже : " Не галами много. Ниси примљен по кључу".
То би требало да значи да сам примљен на основу показаног талента.
А ко је примљен по кључу ?
Тања Живановић је ћерка редитеља Јована Живановића.
Стево Црвенковски (само презиме каже, Тито му је теча) ваљда не би смео да има проблема. Башка, већ је трећа година Електротехничког факултета.
Бранко Кичић, његов отац је доктор ендокринолог и у тиму је лекара који лече Тита.
Андрија Ђукић син је најутицајнијег редитеља (Радивоје Лола Ђукић), у држави.
. . . сад почињу проблеми . . .
Гојко Шкарић долази из Книна и нема никакву позадину (background) .
Мирјана Кесер, српкиња из Хрватске, као и Гојко, нема силу иза себе која би је прогурала.
Микан (Миломир) Мариновић, студент је треће године права и нема ко да га гура.
Они су као и ја. Ми се, уствари, инфилтрирамо у унапред резервисану зону.
1968. године , свако од примљених 9 (девет) кандидата на студије Филмске режије, примљен је зато што је заиста био најбољи. И деца најутицајнијих, као и оних из других домена, поседују подједнак таленат.
Стево Црвенковски је умро. И Мирјана Кесер. Оно што су оставили иза себе, осмишљава њихове животе.
Тако је, вероватно, и данас.
Наши потомци добри су само ако делају тако да на оба таса ваге буде довољно сира и `леба !!!
