непозната историја српског филма
Oko asocira vidljivost. I razumljivost, takođe. Nešto viđeno, u stvari kao da je osvetljeno. U mraku smo slepi. Ne vidimo zbog nedostatka svetla. Ne vidimo ni kada ima previše svetla. Zaslepljeni smo ili nas je zadesilo snežno slepilo.
Oko i svetlo su u samoj tehničkoj i suštinskoj osnovi fotografije i kinematografije. Kamera ima oko - objektiv. Objektiv direktno asocira na objektivno, istinito. Ali to objektivno ispisuje se na filmskoj traci kao negativ.
S druge strane, i negativ i pozitiv sadrže istu količinu informacija, ali iniciraju različita čitanja.
Pre nekoliko godina posetio sam jednu staru damu. Sedite Zorane, kaže mi, samo da odgledam seriju do kraja. Ona je poluslepa. Sa dvadeset santimetara, s naočarima koji joj daju izgled vanzemaljca, isčitava samo gornji red titlovanog prevoda sa dna televizijskog ekrana, švenkujući glavom s leva na desno. "Ne propuštam ni jednu epizodu serije I BOGATI PLAČU", kaže mi.
Džon Kejdž, objašnjavajući kako je došao na zamisao da komponuje koristeći sekvence zvukova iz stvarnosti kao semplove, navodi kako žaba gleda. Zauzme položaj i potpuno se umiri. Kao posledica nepokretnosti, slika u očima joj izbledi, nestane. Međutim, čim se neki objekat u vidnom polju pomeri, on postaje vidljiv i žaba reaguje.
Videti znači dati smisao viđenom. Umetnički transponovati stvarnost znači zabeležiti je u nepromenljivom obliku na svoj način i učiniti je vidljivom. Kao u ogledalu.
Zato se učesnici filmske avanture nazvane O.D.S. ponašaju poput ogledala preuzimajući na sebe zadatak da prikažu, glasno izgovore ono što većina u sebi oseća i misli, ali to ne bi javno saopštila ni po koju cenu. Na taj način prokaženi postaju terapeuti, a gledaoci, pacijenti, prihvataju da neko u njihovo ime kaže : No, no ! Pa ovde se previše psuje !
Kada su Rodena pitali kako pravi svoje skulpture, rekao je uzmem komad mermera i odbacim sve što je višak. Čovek racionalan i praktičan. Od odbačenog šodera preduzimljivi poslenici napraviće parče puta, povaljaće ga (valjkom) dobro i glatko. A skulptura je tu tek nusproizvod.
Dule Pacov, Bora Horvat, Pera Duh, Kale i ja prihvatili smo da budemo osnova i četiri strane staklene piramide u kojoj se ogleda njena okolina. Piramida nema nikakvu fasadu, već samo reflektuje sliku svog okruženja.
U filmu O.D.S. bavili smo se suštinama. Potpuno jasno nam je bilo, bez obzira što smo tek prtili stazu u umetnikovanje, da rečima može da se iskaže tek mali deo osećaja sveta koji u sebi nosimo. Otud i odluka da se pripoveda slikom koja zvuči, da monolog učesnika ne bude pripovedanje, već ospoljavanje unutrašnjeg stava i osećanja ne kao deklaracija, već kao svedočanstvo o raspoloženju, emocionalnom stavu.
Teme odabrane da budu predmet komentara ili interpretacije spadaju u onaj korpus koji uvek aktivira autocenzuru i navodi na poželjno socijalno ponašanje.
Sa ogromnim zadovoljstvom , posmatrajući kroz vremensku lupu kako smo provocirali na tumačenje sveta pre 30 godina, prijatno mi je što smo imali nameru da gledaoce navodimo da gledaju pažljivo, da primećuju detalje. Da se koncentrišu na lica ljudi koji govore, a ne na ono šta govore. Da ne čitaju samo gornji red titlovanog prevoda, kao stara gospođa.
Ljudi su lepi. Prelepi. Samo ih niko ne gleda. Baci se pogled sa već ugrađenom slikom u očima. Vidi se šta se očekuje, a ne šta je pred očima. A ponavljam, svi ljudi su jako lepi ako umete da ih vidite,
Sa dvadeset jednom godinom , u vreme kada sam pravio O.D.S. nosio sam u sebi ogromnu strast i još veću hrabrost. Nisam slutio šta sve može da me čeka iza ćoška. Trideset godina kasnije, strast i dalje u meni buja, ali mi je hrabrost nešto manja. U međuvremenu sam saznao za hiljade zamki koje čuče iza ćoška. Obelodanjivanjem filma O.D.S. u javnosti, vraća mi se hrabrost i nada da će možda ljudima da ispadne iz oka onaj ledeni kristal, koji ugrađuje Snežna kraljica, pa se sve oko sebe vidi samo u negativnom svetlu.
Зоран Б. Петровић
